Ćele Kula


Jedinstven spomenik u svetu iz Prvog srpskog ustanka, nastao je kao posledica velike bitke na Čegru. Svrstana je u spomenike kulture od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju i danas predstavlja muzejski objekat.Procenjuje se da je u bici i eksploziji barutane, koja se odigrala 31.maja 1809.godine, poginulo pored 3.000 Srba, i oko 10.000 turskih ratinika. Kako bi opravdao toliki gubitak niški Huršid paša naredio je da se kože sa glava poginulih Srba oderu, napune slamom i pošalju u Carigrad. Zatim je, kako bi zaplašio Srbe, naredio da se u znak opomene na istočnoj strani Niša sazida kula od kamena i da se u njene zidove uzidaju preostale lobanje poginulih vojnika, „tako da sredina kule bude jednostavna, od kamena i kreča a glave srpskih vojnika da se okrenu u polje i uzidaju spolja“.




Ovaj strašan spomenik sazidan je na putu za Carigrad kao opomena onima koji dižu bunu protiv Turskog carstva. Iz polovine 19. veka postoji zapis da je kula četvorougaona, visine 4,5 m širine i dužine po 4 m i da se na sve četiri strane kule nalazi ukupno 56 redova, u svakom redu po 17 lobanja što je ukupno iznosilo 952 lobanje. Vremenom je veći deo lobanja nestao ili je oštećen, tako da je danas u kuli ostalo svega 58 lobanja.


Turskih izvora o Ćele-kuli gotovo i da nema, tako da se podaci o njenom izgledu, načinu gradnje i broju lobanja zasnivaju na beleškama putopisaca koji su u XIX veku prolazili kroz Niš. Kada je 1833. godine francuski pesnik i akademik Alfons de Lamartin (1790-1869) izdao u Parizu svoje delo „Put na Istok“, on je u posebnom poglavlju „Beleške o Srbiji“, duboko potresen sa onim što je video u Ćele kuli, između ostalog zabeležio i sledeće: „Pozdravih okom i srcem ostatke ovih hrabrih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen temeljac nezavisnosti njihove otadžbine. Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik. On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući mu kakvu su cenu platili njihovi očevi.”